МИОДРАГ ПАВЛОВИЋ (1928
– 2014) *
AMIENS
Зашто да не, и ја
ћу
да спавам с
краљицом ноћас.
Дошао сам у њен
град,
сишао на њен трг
и дивим се телу
већем од обима
сна;
знао сам да ће у
животу
и ова срећа да ме
снађе.
Купујем новине и
цигарету палим,
тражим затим
хотел у близини.
Отварам прозор и
на црвеном небу гледам:
у косама јој
крила, свуда висе звона,
и тело јој расте,
вулкан слатких бољки.
Макар и пред
главу било,
те златне руке се
морају дотаћи!
У поглед њен да
завирим,
чак и ако мучно
се пењем
по спољној страни
снова.
Све је глатко,
она ме прима
и ставља ми на
потиљак шаку –
ја кажем: нисмо
још вечерали,
а храна је овде
добра,
но ћути плаво
тевтонско око
и кревета се
дотичу северна мора.
У сну још једном
заспим, она оде,
удвостручи се
мук.
Будим се ко зна
кад, видим озарен камен,
јутро, улицу
празну – моју, те крећем:
сном сам постао
просјак
и ципеле
заборавио у хотелу,
оком не могу да
јој домашим лепоту,
босоног, у
великој нади кружим око ње.
 |
| пецајући на Пеку ван сезоне |
ЧИМ СЕ ПОКЛОПАЦ СПУСТИ
Лагали су они
који су рекли
да после смрти
ничег нема,
као и они што
збораху о спасењу:
чим се поклопац
спусти
зачује се звиждук
и почињу да те
буботају с десна
и да те гуше с
лева.
После те навезу
на сиво море
да пловиш ил
пливаш по мемли,
пустош је очајна
испод купола,
изговараш имена
која си увежбао
на часу
веронауке, ил у болести,
ал одјека нема,
нико за њих не зна!
Схваташ: ни спаситељи,
нит ико са земље
до овог бездна
није стигао.
Осим тебе.
Ни то баш није
морало да буде.
Док пливаш без
предаха
разна светла на
леђа ти се свале,
па те струје носе
кроз собе
где су само боје
које не разумеш,
а промиче време.
Сад без оченаша смишљаш нову веру
но ништа твој
напор не вреди,
не ради се о
милости ни о греху
–
одговор се крије
једино у значењу боја
о којима ти појма
немаш.
Каква брука!
Промашаји у
животу су ситнице
према овом како
си сад сметен
иако си све
платио за свој пролаз.
Шта ће се збити с
тобом
који ни а не умеш
да кажеш на том путу?
Стојиш усред
смрти као кретен!
= * 87 песама (1952), Стуб сећања (1953), Октаве (1957), Млеко искони (1963), 87 песама (избор поезије) (1963), Велика Скитија (1969), Нова Скитија (1970), Хододарје (1971), Светли и тамни празници (1971), Велика Скитија и друге песме (1972), Заветине (1976), Карике (1977), Певања на Виру (1977), Бекства по Србији (1979), Изабране песме (1979), Видовница (1979), Поезија I – II (1981), Дивно чудо (1982), Златна завада (1982), Следство (1985), Поезија (1986), Светогорски дани и ноћи (1987), Одбрана нашег града (1989), Улазак у Кремону (1989), Књига старословна (1989), Безазленства (1989), Он (1989), Cosmologia profanata (1990), Есеј о човеку (1992), Песме о детињству и ратовима (1992), Књига хоризонта (1993), Небо у пећини (1993), Међустепеник (1994), Бекства по Србији и Следства (1995), Изабране и нове песме (1996), Ново име клетве (1996), Посвећење песме (1996), Изабране песме (1996), Србија до краја века (1996), Наук о души (1998), Народ великог крика (1999), Искон (2000), Извор (2000), Исход (2000), С Христом нетремице (2001), Живот у јарузи (2006), Живот у јарузи: Ктиторов сан (2007), Рајске изреке (2007), Питао сам светлост (2009), Несразмере старе и нове (2010), Такозвани мртви (2014)
